U sredu, 18. februara, Velika sala Studentskog kulturnog centra bila je kao nekada, u vreme njenih zlatnih dana, krcata publikom koja je došla da čuje šta imaju da kažu promoteri tetralogije „Devedesete" Vanje Bulića u izdanju Lagune.
Pred ulazom u SKC nedostajao je samo crveni tepih a paparaca i poznatih lica je bilo na pretek da bi se ovo kulturno veče moglo nazvati društvenim događajem prestonice prvoga reda. To je zasluga Vanje Bulića koji je odavno kultna ličnost kao autor senzacionalnih intervjua za pisane i elektronske medije, a kao urednik Duge uzdigao je ovaj časopis na prvo mesto po čitanosti u bivšoj Jugoslaviji.
„Ja nisam simbol devedesetih godina, ja sam bio hroničar tog vremena kao urednik lista Duga“, rekao je novinar Vanja Bulić.
Tokom novinarsko-uredničke karijere pisao je Bulić knjige, ali je tek kao Lagunin autor dobio logističku podršku koja mu je obezbedila status zvezde žanrovske literature. Sve njegove knjige objavljene u Laguni doživele su više izdanja.
Tetralogija obuhvata četiri njegova romana pisana tokom 90-tih godina prošlog veka: „Lepa sela lepo gore“, „Ratna sreća“, „Zadah belog“ i „Crvena kibla“, koji daju tamnu stranu te poslednje dekade prošlog veka. Na pozornici se okupilo elitno društvo da zajedno sa autorom Bulićem što bolje predstave ova četiri romana koje povezuje to da su opisala zbivanja tokom najtragičnijih godina u novijoj srpskoj istoriji: dr Ratko Božović, novinar doajen hrvatske štampe Pero Zlatar, publicista, urednik i TV voditelj Milomir Marić, glumac, režiser i producent Dragan Bjelogrlić i direktor Lagune Dejan Papić.
Papić je kao domaćin skupa pozdravio goste i kazao da on oseća obavezu prema svojim autorima da njihove rukopise urednici što bolje uobliče a da piscima ponudi siguran „dom“ u kome će moći da ostvare svoj maksimum.
„Lepa sela lepo gore“ su prema Bulićevim rečima „povest sazdana od slika, bez morbidnih opisa i jezičkih egzibicija koja najkraćim putem stiže do čitaočevih emocija. Njeni junaci nisu psi rata već zanatlije, profesori, penzioneri, studenti, poneka usijana glava, ali svi ljudi od deset prstiju koje je usud rata sveo na jedan, onaj na obaraču!“
Bulić je naveo da je imao sreću da radi na filmu „Lepa sela lepo gore“, koji je „obeležio devedesete iz ratnog ugla“.
Glumac, producent i režiser Dragan Bjelogrlić je rekao da su „devedesete bolje od današnjeg vremena“.On je otkrio da nije ni sanjao da će se tog vremena, kada ga je snimao (1996), danas sećati sa nostalgijom i da sa ove distance sve to izgleda bajkovito.
„Ako poredimo kulturu, umetnost, novine, fabrike koje su tada radile i proizvodile a sada ne rade, sport – svuda su bolji rezultati“, rekao je Bjelogrlić.
On je naveo da je generacija koja je radila i stvarala u devedesetim stasala u drugom vremenu, a u nadi da će devedesete proći.
„Da li je devedesetih potpuno razoreno tkivo civilnog srpskog društva da više nije moglo da se rehabilituje ili današnje vreme kreira generacija koja je stasavala u devedesetim? Teško je dati odgovor“, rekao je Bjelogrlić.
„Vanja je otišao samo jednom na front kod Vukovara i kada se vratio zarekao se da nikad više neće ići na ratište“, ispričao je Bjelogrlić i dodao da je „ipak napisao najbolje i najautentičnije priče o ratovanju na osnovu razgovora sa borcima koji su bili ranjeni. Iz tih razgovora je nastala knjiga po kojoj je napisan scenario i snimljen je najbolji film o sukobima tokom 90-tih.“
„Ovi romani“, smatra Bjelogrlić, „vremenom će pokazati svoju punu vrednost jer će postati klasična svedočanstva i jedina prava istina o tom vremenu.“
Dodao je da njegova generacija snosi veliku odgovornost što nije pomogla i obezbedila bolje uslove generaciji stasaloj tokom devedesetih. „Ne znam šta bi bilo da je čika Kure preživeo. Mislim da on nije imao šansu da preživi, ali je bolnije i važnije pitanje zašto nisu preživeli Pinki i Švaba“, rekao je Bjelogrlić, koji je u filmu „Rane“ tumačio lik čika Kureta.
„Ratna sreća je“, kako objašnjava Bulić, „roman o Srbiji u vreme povratka sa ratišta i prilagođavanja ratnika na život u miru, priča o ratnim profiterima koji su u rat krenuli kao golje a vratili se kao bogataši naučeni da se bave biznisom po ratnim pravilima: nasilno, prevarama, u duhu novog morala i nestanka starih normi ponašanja...“
Zlatar, koji je sve vreme rata bio jedini hrvatski novinar koji je pisao iz Beograda, ispričao je da se jednom poverio Buliću da „jedina stvar na kojoj zavidi Srbima jeste optimizam“.
„Zadah belog“ je slika posrnuća jedne porodice u koju, nošena krilima rata, ulazi droga. Knjiga je inspirisana istinitim događajima, kada je droga mogla da se kupi iza svakog kioska na ulici, a njeni glavni junaci su žestoki momci sa beogradskog asfalta i povratnici sa ratišta. „Crvena kibla“ je žestoka priča o nuklearnom lobiju u Srbiji, koji pokušava da svetskim moćnicima za veliki novac ustupi prostor za skladištenje nuklearnog otpada.
Novinar Milomir Marić je rekao da nije ni sanjao da će se ljudi sećati užasa devedesetih sa nostalgijom, i dodao da će romani Vanje Bulića u budućnosti biti „jedina istina“ o tom vremenu.
Promociji u SKC-u prisustvovali su mnogi junaci emisije „Crni biseri“, zaboravljenih imena i upečatljivih fizionomija.
